Додавали су за срећу и берићет

Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. ...  Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави...  Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...

(О старим београдским трговцима, св. владика Николај)
На слици: Мита Гага, угледни трговац и привредник из предратног Пирота.

Сав Достојевски у једној реченици сељака

Ми чујемо данас људе од утицаја како говоре: "ја гледам само себе!" или како саветују друге: "гледај само себе!" и државнике који изјављују: "ми се руководимо само интересима свога народа!" У оваквом времену пада као мелем на рану молитвена реч нашег сељака: "Помози Боже свима па и нама". Колика универзалност, и каква красота душевна! Сав Достојевски изречен је у овој једној реченици. Наш мали народ моли се Богу за све народе Божје на свету, велике и мале, и за сва људска бића на овој планети, па тек онда за себе. ... Само оваквом широкогрудошћу може се човечанство извести са распућа на прави пут и повести светлијој и достојанственијој будућности. Остане ли се при садашњој тесногрудости, себичности и охолости, личној или колективној, онда неће бити задржавања у срљању ка пропасти.  (Свети владика Николај)

Певаћете као анђели на небу

... Слушајући ваш дивни хор, сетио сам се веома изванредног хора који сам икад чуо. То је било у коптској цркви у Каиру. После службе замолио сам свештеника да ме представи певачима. Желео сам да им захвалим. И он ме је повео овима. На своје запрепашћење видео сам да су сви певачи, људи и жене, били слепи. За тренутак сам застао без речи. Тада сам их запитао: Како је могуће да певате тако красно? Тишина. Тада је један човек зацрвењен, одговорио: Морамо јер Христос и анђели слушају нас. Замислите. Слепи људи имају виђење невидљивога. И не певају као људима него као Богу, с пуном свешћу да Бог и анђели њих слушају. Ту сам се сетио Христових упадљивих речи: Дошао сам у овај свет да они који су слепи виде и они који виде постану слепи. /.../ Билиони спасених гледају надоле да виде шта ми, њихови рођаци и пријатељи, радимо и како се понашамо. Они чују шта ми кажемо и, штавише, шта мислимо и планирамо. Они чују како ми певамо. Вама кажем, племенити певачи: Они слушају ваше певање. И ако певате срцем као према Богу а не као према људима, они вам се придужују нечујно у прослављању заједничког Творца. Ако имате ово виђење, певаћете као анђели на небу.  (Свети владика Николај)

Главобоља за своје паре

(Из једног писма, о медијима) Драги мој Јово, јадаш ми се како те глава заболела. Заболела те глава од говора г. Министра пошта. Он, бива, говорио на радију, а ти слушао. Зашто си слушао? Зар ниси знао да се радио дегенерисао од установе државне у партијски орган? ... То је жалосна труба за ширење неистина, за одбрану и хвалисање једне политичке групе. Ја га не слушам, па ме не боли глава. Ти га слушаш и плаћаш, и за своје паре купујеш главобољу. Ко ти је онда крив, Сарајлија Јово? ... Саветујем ти да убудуће, не плаћаш и не слушаш радио, јер ће те опет слагати, па ћеш опет имати главобољу. Боље, моли се Богу и изврши до краја своју верску дужност у овом времену гоњења и понижења вере твоје и отаца твојих.  Свети владика Николај

Последњи олтар

... још ћу у мислима лагано клецати за прецима и оцима вашим по трновитој и крвавој стази робовања од 500 година, кад су цркве православне рушене, српска имовина грабљена, српска деца у јаничаре одвођена, српски младићи на коцу и конопцу постављани - као трпеза орловима и гавранима, а срски попови били најомиљенији нишан насилницима, кад и мртво тело Светог Саве није остављено на миру у ћивоту Милешевском а камоли жива тека његове духовне деце; кад је ћуприја у Пријепољу беспрекидно кићена посеченим главама српским, кад је аскер логоровао око манастира Бање и пречио приступ Србима на молитву: ај, браћо моја, кад је сва слава историје, сва нада, сва молитва робља српског имала једнини олтар и једино уточиште унутра у срцима људским. Ето од чега је срце српско тако наједрало и постало тако пространо и племенито! И ето због чега је само Србин у стању да назове и муслимана, и католика, и Јеврејина, и црнца и Кинеза братом и да викне: не, "товаришч! нити "грађанине!", него: брате мој!...  (Свети владика Николај)

Син

Не дозволи, да Сунце буде племенитије од тебе и да оно може обасјавати и добре и зле, а ти да не можеш зрачити добром вољом и према пријатељима и према непријатељима. Не дозволи, да вода буде кориснија од тебе и чистим и нечистим, него се радуј када те и докле те људи потребују, да им будеш од добре услуге. На устајалу воду не иде ни во ни периља. Говори ли вода волу: теби допуштам да ме пијеш, а магарцу: теби не допуштам? Или се подједнако даје и једном и другом. Не дозволи да земља буде стрпљивија од тебе, било кад је ору за жито, било кад је табају за друм. Буди стрпљив као земља, јер си намењен за вишу част него сва земља. Не дозволи, да се звездани свод блиста већим сјајем од душе твоје. Јер је у теби Онај, који је сковао звездани свод и који га може и расковати у ништа. Ах, брате мој, ти си син, а свод небесни је ствар.    (Свети владика Николај)

Сликар

Свако од нас је сликар свог сопственог живота. Наша је душа као платно, добродетељи су боје, а Исус Христос је лик који смо дужни да у себе усликамо. (Св. Григорије Низијски)

Краљица лепоте

Јављате ми с безумном радошћу, да Вам је ћерка изабрата за краљицу лепоте. Па као да очекујете, да Вам и ја честитам. Мене је стид о том и писати, а место честитања изјављујем Вам дубоко сажаљење....У нашим шумадијским селима о лепоти се шаптало а о карактеру гласно говорило. То је долазило од дубоког сазнања народног, да је лепота нешто пролазно и од човека независно, док је карактер непролазан и од човека зависан. Знате ли народну песму о Милици девојци? Како је дивно одговорила неким ласкачима: "Нисам вила да збијам облаке, но девојка да гледам преда се!". Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа. У ствари то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем. Јесте ли пратили судбу многих краљица лепоте у Европи? Како језиво! Дивљи бракови, ванбрачна деца - бедна деца! - сензационалне брачне парнице, самоубиства. Ево вам рубрика, у које се обично уписују краљице лепоте!... Ко Вам може јамчити, да се Ваша велика радост ускоро не обрне у неисказану жалост, и у стид, стид да ћете се закључавати у соби и рукама крити лице од јаркога сунца? И Ви ћете знати да се комшилук злобно кикоће, и то ће Вам још више срце парати. Од свих искушења, које човек има да савлада на самом себи, лепота је свакако најнеодољивије искушење. Њој су одолеле света Катарина и Варвара и Анастасија и Петка и многе друге, које су сазнале у себи једну узвишенију красоту од оне на себи. Али да ли ће јој моћи одолети Ваша ћерка, која нема неке јаке духовне визије, и која је уз то драговољно изашла једном на трг лепоте? Нека би дао јаки Бог! Но лепота као и богатство - још више од богатства - води охолости, а охолост је глечер са кога се неминовно суља у паклени бездан.... (Свети Владика Николај)

Шпартанац у Атини

Када је један Шпартанац посетио Атину и видео колико су Атињани покварени и колико се хвале својим слободама, он је узвикнуо: „Две ме ствари задивљују у Атини: колико Атињани јуначки говоре о слободи и колико плашљиво робују својим прохтевима.“ Кад је реч о слободи људској не треба мислити да су слободни они људи који лажу, краду, убијају, отимају, скрнаве свој и туђ живот, гурају се у прве редове, лакоме се на туђе имање, одају се пијанству и коцки, презиру своје родитеље, и мрзе своје суседе, чине друга дела којима се гази основни закон Божији. Такви људи нису слободни. Они могу живети у слободној држави, али нису слободни људи. Они су робови најниже врсте, робови по личном свом избору, а не по принудној сили. (Владика Јован Илић)

Човек- ласта

У једној старој народној легенди прича се, како ласте у прастара времена нису знале да се пред зиму селе у топлије крајеве. Па кад би пао снег и стего мраз, оне су горко пострадале и гинуле. Гледајући то неки милостив човек сажали се веома, па поче покушавати све што је знао и могао, да би ласте пред зиму упутио на југ, у топлије земље. Давао је знаке, које ласте нису разумеле; намамљивао их је храном пут југа, али узалуд; плашио их је и гонио, па ништа. И ништа није успео. Онда се он помоли Богу, да га претвори у ласту. И Бог му учини по вољи, и претвори га у ласту, која могаше мислити и осећати исто као и човек. Тада та човек-ласта лако се објасни са осталим ластама, и пред зиму поведе их у топлије пределе. И од тада све ласте навикоше да се селе. - Наравно, ово је само једна поетична прича. Но, нека ти она помогне, да бар донекле схватиш, како се вечна Мудрост, рођена из вечне Љубави јавила као човек међу људима, да људе, замрзнуте од горчина земаљских, поведе новим путем, у топлу земљу, у Царство Божије "где нема бола, ни жалости, ни уздисања". А и у маленом телу људском велики Господ наш био је и остао Сушти, Исти, Вечни. Увек онакав какав је одувек у безграничности царства Свог духовног и славе Своје неисказиве. (Свети владика Николај)